Kada telefon zakaže: kako porodica komunicira bez interneta i mreže

Porodični komunikacioni plan za situacije kada pozivi, internet i aplikacije više nisu pouzdani.

U savremenom gradu telefon je postao produžetak čoveka. U njemu su brojevi, adrese, poruke, mape, kontakti, fotografije dokumenata, aplikacije za plaćanje, porodične grupe i skoro svaki dogovor koji nam treba tokom dana.

Dok sve radi, to izgleda sasvim normalno.

Ali šta se dešava kada telefon ne može da pozove?

Šta ako internet nestane?

Šta ako je mreža preopterećena?

Šta ako se baterija isprazni baš onda kada treba da se čuješ sa porodicom?

U urbanoj krizi panika često ne počinje zato što odmah nema hrane ili vode. Panika počinje onda kada ne znaš gde su tvoji ljudi i ne možeš da ih dobiješ.

Dete je u školi. Supružnik je na poslu. Roditelj je u drugom delu grada. Ti si zaglavljen u saobraćaju ili čekaš ispred prodavnice. Informacije su kontradiktorne, mreža je slaba, poruke kasne, a svako pokušava da pozove nekoga.

Tada postaje jasno da telefon nije isto što i plan komunikacije.

Iz sistema „Taktike urbanog preživljavanja“

Taktike urbanog preživljavanja

Ovaj članak je deo sistema iz e-knjige „Taktike urbanog preživljavanja“ i zasniva se na poglavlju Taktike komunikacije i koordinacije, posebno na taktikama: krizne komunikacije, spoljnog kontakta, kratke poruke, analogne rezerve komunikacije i porodične koordinacije.

Cilj nije da se od porodice napravi komplikovan krizni štab. Cilj je mnogo jednostavniji: da svako zna šta radi kada uobičajena komunikacija zakaže.

Telefon nije plan — telefon je samo alat

Najveća greška u porodičnoj komunikaciji jeste oslanjanje na pretpostavku: „Čućemo se telefonom.“

To funkcioniše u normalnom danu. Ne mora da funkcioniše u krizi.

Telefon može da zakaže iz više razloga:

• nema signala
  
  
• mreža je preopterećena
  
  
• internet ne radi
  
  
• baterija je prazna
  
  
• punjač nije dostupan
  
  
• aplikacije ne otvaraju poruke
  
  
• osoba ne može da se javi
  
  
• buka, gužva ili stres otežavaju razgovor

Zato telefon treba posmatrati kao prvi kanal komunikacije, ali ne kao jedini oslonac. Ako je ceo porodični plan u telefonu, onda porodica nema plan — ima naviku.

A navika puca čim sistem oko nje oslabi.

Šta je porodični komunikacioni plan

Porodični komunikacioni plan je jednostavan dogovor unapred.

On odgovara na nekoliko osnovnih pitanja:

• Ko koga prvo zove?
  
  
• Šta radimo ako poziv ne prolazi?
  
  
• Ko je rezervni kontakt?
  
  
• Gde se sastajemo ako ne možemo da se čujemo?
  
  
• Koja kratka poruka znači da je neko bezbedan?
  
  
• Šta rade deca ako roditelji ne mogu odmah da dođu?
  
  
• Kome se javlja stanje ako je porodica razdvojena?

Dobar plan ne mora biti dugačak. Naprotiv, što je jednostavniji, veća je šansa da će ga porodica zaista primeniti.

U krizi nije vreme za objašnjavanje od početka. Tada se ne improvizuje. Tada se aktivira ono što je već dogovoreno.

Taktika rezervnih kanala komunikacije

Prvo pravilo komunikacije u urbanoj krizi glasi: ne oslanjaj se samo na jedan kanal.

Ako poziv ne radi, možda će SMS proći.Ako internet aplikacije ne rade, obična poruka može stići kasnije.Ako telefon ne radi, možda neko drugi može preneti informaciju.Ako nema digitalne komunikacije, onda mora postojati analogni dogovor.

Porodica treba da ima najmanje tri nivoa komunikacije.

Prvi nivo: poziv, poruke, aplikacije, internet.To je ono što svi najčešće koriste.

Drugi nivo: SMS, kratke poruke, dogovoreni redosled zvanja, spoljni kontakt.Ovo je rezervni digitalni sloj.

Treći nivo: papir, adrese, tačke okupljanja, unapred dogovoreno vreme čekanja i postupci ako niko ne može da se javi.Ovo je analogni sloj.

Najveća vrednost rezervnih kanala nije u tome da uvek rade savršeno. Njihova vrednost je u tome što porodica ne ostaje potpuno blokirana kada prvi kanal padne.

Taktika kratke poruke

U krizi dugi razgovori često nisu mogući. Mreža je slaba, baterija se troši, ljudi su uznemireni, a vreme je važno.

Zato porodična komunikacija treba da koristi kratke i jasne poruke.

Loša poruka glasi:

„Ne znam šta se dešava, ljudi pričaju svašta, pokušavam da vidim gde da idem, zvaću te kasnije, valjda će sve biti u redu.“

Dobra poruka glasi:

„Dobro sam. Idem kući. Stižem za 40 minuta.“

Ili:

„Dobro sam. Ne mogu kući. Idem na tačku B.“

Ili:

„Mreža slaba. Ostajem gde sam. Javljam se za sat vremena.“

Kratka poruka treba da kaže četiri stvari:

1. Da li si bezbedan.
2. Gde si ili gde ideš.
   
   
3. Šta planiraš.
   
   
4. Kada se ponovo javljaš.

Ovo smanjuje paniku. Druga osoba ne mora da nagađa. Dobija osnovu za sledeću odluku.

Taktika spoljnog kontakta

U gradskim krizama može se desiti da članovi porodice iz iste zone teže komuniciraju međusobno nego sa nekim ko je van pogođenog područja.

Zato je korisno imati jednu osobu van grada ili van neposredne zone poremećaja koja služi kao porodični komunikacioni oslonac.

To može biti rođak, prijatelj ili pouzdana osoba kojoj svi članovi porodice znaju broj.

Njena uloga nije da komanduje. Njena uloga je da primi kratke informacije i pomogne da porodica sastavi sliku.

Na primer:

• otac se javi spoljnjem kontaktu da je na poslu
  
  
• majka se javi da ide po dete
  
  
• dete zna da, ako ne može da dobije roditelje, može pozvati tu osobu
  
  
• stariji član porodice može javiti da je kod kuće i da je dobro

Spoljni kontakt tada zna osnovno stanje i može preneti poruku drugima kada direktna veza ne radi.

Ovo je posebno korisno kada su članovi porodice rasuti po različitim delovima grada.

Taktika analogne rezerve komunikacije

Savremeni čovek skoro sve drži u telefonu.

Brojeve ne zna napamet.Adrese traži preko mape.Dogovore čuva u porukama.Kontakte čuva u aplikacijama.Čak i najvažnije informacije često postoje samo na ekranu.

To je udobno, ali nije otporno.

Analogna rezerva komunikacije znači da najvažnije informacije postoje i van telefona.

To može biti mali papir u novčaniku, kartica u rancu, fascikla kod kuće ili list u porodičnom dokument-paketu.

Na toj kartici treba da stoji:

• brojevi članova porodice
  
  
• broj spoljnog kontakta
  
  
• adrese najvažnijih lokacija
  
  
• prva tačka okupljanja
  
  
• druga tačka okupljanja
  
  
• rezervna lokacija van kraja
  
  
• kratka pravila šta se radi ako nema komunikacije
  
  
• važni zdravstveni podaci ako su potrebni

Ovo deluje jednostavno, skoro staromodno. Ali baš zato je korisno. Papir ne traži bateriju, signal, aplikaciju ni internet.

U urbanoj krizi analogna rezerva nije povratak u prošlost. To je osiguranje protiv potpune digitalne zavisnosti.

Taktika tačaka okupljanja

Ako komunikacija ne radi, porodica mora imati dogovor gde se okuplja.

Najbolje je imati više nivoa.

Prva tačka: dom.To je osnovna lokacija ako je bezbedna i dostupna.

Druga tačka: mesto blizu doma.Na primer ulaz zgrade, obližnji park, školsko dvorište, poznata prodavnica ili druga jasna lokacija u kraju.

Treća tačka: rezervna lokacija u drugom delu grada ili kod pouzdane osobe.Ovo je korisno ako se ulica, kvart ili zgrada ne mogu koristiti.

Četvrta tačka: lokacija van grada ili konačno odredište ako se situacija pogorša.To može biti rodbina, vikendica, prijatelj ili drugo unapred dogovoreno mesto.

Važno je da tačke budu realne, poznate i jednostavne za objašnjenje.

Nije dovoljno reći: „Naći ćemo se negde.“To u krizi ne znači ništa.

Treba reći: „Ako se ne čujemo, prvo ideš kući. Ako kuća nije dostupna, ideš na tačku B. Ako ni to nije moguće, javljaš se spoljnjem kontaktu i ideš na tačku C.“

To je već plan.

Taktika porodične koordinacije

Komunikacija nije samo razmena poruka. Komunikacija služi koordinaciji.

Drugim rečima, cilj nije samo da čujemo jedni druge. Cilj je da porodica zna šta radi.

U porodičnom planu treba odrediti:

• ko prati informacije
  
  
• ko kontaktira decu
  
  
• ko proverava starije članove porodice
  
  
• ko uzima dokumenta
  
  
• ko priprema osnovne stvari za odlazak
  
  
• ko javlja spoljnjem kontaktu stanje
  
  
• ko donosi odluku ako treba preći na rezervni plan

Naravno, ovo ne treba pretvoriti u vojnu proceduru. Porodica nije jedinica na zadatku. Ali bez minimalne podele uloga nastaje haos.

Svi zovu sve. Svi pitaju isto. Niko nema celovitu sliku. Neko misli da drugi već radi ono što zapravo niko ne radi.

Zato je dovoljno imati jednostavan dogovor: u krizi svako ima svoj prvi zadatak.

Posebno važno: deca, stariji i ranjivi članovi porodice

Porodični komunikacioni plan ne sme biti napravljen samo za odrasle, zdrave i smirene ljude.

Treba razmišljati i o deci, starijima, osobama koje imaju terapiju, slabiju pokretljivost ili se teže snalaze pod stresom.

Dete treba da zna:

• koga prvo zove
  
  
• šta radi ako se roditelj ne javlja
  
  
• gde čeka
  
  
• kome sme da se obrati
  
  
• koju poruku šalje ako može
  
  
• koja je prva tačka okupljanja

Stariji član porodice treba da ima zapisane brojeve i dogovor, jer nije realno očekivati da u stresu pamti sve detalje.

Ako neko koristi redovnu terapiju, na kartici treba da postoji i osnovna informacija o tome.

Plan koji ne uzima u obzir najranjivijeg člana porodice nije potpun plan.

Najčešće greške u porodičnoj kriznoj komunikaciji

Prva greška je oslanjanje samo na mobilni telefon.

Druga greška je to što niko ne zna važne brojeve napamet niti ih ima zapisane.

Treća greška je nepostojanje dogovorenih tačaka okupljanja.

Četvrta greška je previše komplikovan plan koji niko ne može da zapamti.

Peta greška je da plan postoji samo u glavi jedne osobe.

Šesta greška je da se deca i stariji potpuno isključe iz dogovora.

Sedma greška je čekanje da kriza počne da bi se prvi put razgovaralo o ovome.

Porodična komunikacija mora biti dogovorena dok je sve mirno. Kada nastane pritisak, kasno je za objašnjavanje osnovnih pravila.

Mini vežba za ovu nedelju

Odvojite 20 minuta i uradite sledeće:

1. Napišite brojeve svih članova porodice na papir.
   
   
2. Dodajte jedan spoljni kontakt van grada ili van vašeg kraja.
   
   
3. Odredite tri tačke okupljanja.
   
   
4. Dogovorite jednu kratku poruku za status.
   
   
5. Objasnite deci ili starijima šta rade ako telefon ne radi.
   
   
6. Stavite kopiju plana u dokument-paket, ranac ili novčanik.

Ovo ne traži mnogo novca. Ne traži posebnu opremu. Ne traži ni veliki prostor.

Traži samo dogovor.

A dogovor u krizi često vredi više od najskupljeg uređaja.

Primer jednostavne porodične krizne kartice

Porodica: ____________________

Adresa: ____________________

Glavni kontakt: ____________________

Rezervni kontakt: ____________________

Spoljni kontakt: ____________________

Kratka poruka za status:„Dobro sam. Nalazim se ________. Idem ka ________. Javljam se u ________.“

Prvo mesto okupljanja: ____________________

Drugo mesto okupljanja:___________________

Rezervna lokacija: ____________________

Ako nema komunikacije:

1. Ne paničimo.
2. Proveravamo prvu tačku okupljanja.
   
   
3. Ako nije bezbedno, prelazimo na drugu tačku.
4. Ako se ne možemo čuti, javljamo se spoljnjem kontaktu.
   
   
5. Ne menjamo plan bez jasnog razloga.

Zaključak: komunikacija nije tehnologija, komunikacija je dogovor

Kada telefon radi, sve izgleda lako.

Ali urbana kriza brzo pokaže da tehnologija nije isto što i organizacija. Telefon je koristan alat, ali ne sme biti jedini stub porodične komunikacije.

Pravi plan počinje pre krize.

Počinje jednostavnim pitanjima: Gde idemo? Koga zovemo? Šta radimo ako ne možemo da se čujemo? Ko zna gde su deca, stariji, dokumenta i rezervna lokacija? Koja poruka znači da je neko dobro?

Porodica koja ima odgovore na ta pitanja ne mora da bude savršeno pripremljena. Ali nije ni potpuno prepuštena haosu.

U urbanoj krizi najveća prednost često nije u tome da imaš najbolji telefon.Najveća prednost je da i bez telefona znaš šta radiš.

Pravilo za pamćenje: Telefon prenosi poruku, ali dogovor čuva porodicu.

---

Poziv na akciju

Ako želite da proverite koliko je vaša porodica zaista spremna za urbanu krizu, uradite besplatni Upitnik spremnosti za urbane krize.

A ako želite dublji sistem razmišljanja, pripreme i delovanja u gradu kada sistem zakaže, pogledajte e-knjigu „Taktike urbanog preživljavanja“.

Urbani Survivalista™

Priprema znači sloboda.